ZONA ZAMFIROVA - ANALIZA
Većina profesora krajem godine napiše listu od barem 10 lektira koje treba pročitati i analizirati tokom leta i tako spremno započeti novu školsku godinu. Nikada to nisam volela, jer leto je period kada čitam ono što volim, bilo to vezano za školsko gradivo ili ne. Ipak, kada profesorka kaže "Sutra obrađujemo novi roman" pokajem se jer nisam čitala kada je "trebalo".
autor: Stevan Sremac
Stoga sam odlučila da povremeno napišem analizu nekih dela kako bih pomogla onima koji će ih tek obrađivati. Danas, reč je o Zoni Zamfirovoj, lektiri za drugu godinu srednje škole.
književni rod: epika
knjizevna vrsta: pripovetka/roman
*Ovom prilikom neću vam prepričavati delo niti ulaziti u analizu samih likova.
*Ovom prilikom neću vam prepričavati delo niti ulaziti u analizu samih likova.
Radnja lektire ” Zona Zamfirova “ je smeštena u Niš, krajem 19. veka.
Ovo delo, po piscu je pripovetka, ali po formi roman. Sremac je ideju dobio iz jedne Nušićeve anegdote. Reč je o istinitom događaju iz Prištine, a Sremčeve beleške glasile su: "Zona Zamfirova. Otac je ne da. Momak s drugom preobučen u devojačko ruho. Kompromituje Zonu. Morade da pođe". Događaj je bio istinit, ali kako je Nušić bio prijatelj "Zoninog" oca, nije mogao opisati ovaj dogadjaj.
Delo čine dvadeset i dva poglavlja, a glavni likovi su: hadži Zamfir, njegova ćerka Zona Zamfirova, njena majka Tašana i tetke Taska, Kaliopa i Uranija, kujundžija Manasija (Mane), njegova majka Jevdokija (Jevda) i tetka Doka.
Najveću pažnju pri analizi posvetila sam razlici "starog turskog" i "novog srpskog". Autor dela, kao i lik hadži Zamfira pripadaju prvoj grupi, ali ipak na neki način shvataju da njihovo vreme prolazi i prihvataju novo doba.
Kujundžija Mane je predstavnik zanatlija čije vreme tek dolazi. Zavoleo je Zonu, čorbadžijsku kći. Mane je bio dobar majstor, ali siromah. Lep, uvek prvi u kolu, tu da zasmeje i zapeva. Kako su Zonu majka i tetke odgovarale od Maneta, bitan lik dela je tetka Doka. Energična žena van svog vremena, spremna da se bori za pravdu i bez kompleksa zbog svog porekla i siromaštva. Jedna od kasnije citiranih rečenica upravo potiče od nje i glasi: "Svet je ovaj kao kakav merdiven - jedan se kači, a drugi pak silazi" čime je rekla da čorbadžija silazi, a njen Mane se tek penje.
Oslobođenjem Srbije stvara se nov društveni poredak. Više nema begova ni aga, samim tim čorbadžije i hadžije više nisu na vrhu, sada njihovo mesto zauzimaju obični građani koji rade i stiču svoj kapital. Novosti se javljaju i u ponašanju, momci i devojke počinju slobodno da igraju, drže se za ruke i razgovaraju nasamo. Patrijahalni svet se raspada zamenivši se novim, modernim.
Mitanče, sin čorbadži Petrakija, potpuno je iskarikiran kako bi se radnja bolje dočarala čitaocima različitih doba.
Sremac detaljno opisuje i duh čaršije i uopšte niškog života s kraja 19. veka.
Lirizam je sveprisutan u delu, kao obeležje mladosti i način izražavanja mladalačkih osećanja.
Takođe, Stevan Sremac sklon je poređenjima, pa tako gotovo u svakom opisu imamo neko novo poređenje.
Pored poređenja, često se služi i poslovicama, kako kroz dijaloge tako kroz opise.
Koristi se niškim govorom, ako se ne varam starim štokavskim dijalektom, tako da je gramatičkih grešaka na pretek, pa svaka nova rečenica sadrži određenu dozu humora.
Sremac je poznavao tri sredine: beogradsku, vojvođansku i nišku, pa je tako samo o njima i pisao. Pored Zone Zamfirove, niškoj sredini pripadaju i pripovedke Ivkova slava i Ibišaga. Vojvođanskoj Pop Ćira i pop Spira, a beogradsku zaista nisam imala prilike da čitam, pa tako to ne mogu podeliti sa vama.
Istakla sam delove koje smatram bitnim i koji se obično javljaju na takmičenjima književne olimpijade. Nadam se da je analiza bila solidna i da vam može pomoći. Kao pomoć koristila sam samo svoje prošlogodišnje sužene beleške, pa tako, ukoliko pronađete greške ili biste još nešto dodali, komentari su otvoreni :)
Delo čine dvadeset i dva poglavlja, a glavni likovi su: hadži Zamfir, njegova ćerka Zona Zamfirova, njena majka Tašana i tetke Taska, Kaliopa i Uranija, kujundžija Manasija (Mane), njegova majka Jevdokija (Jevda) i tetka Doka.
Najveću pažnju pri analizi posvetila sam razlici "starog turskog" i "novog srpskog". Autor dela, kao i lik hadži Zamfira pripadaju prvoj grupi, ali ipak na neki način shvataju da njihovo vreme prolazi i prihvataju novo doba.
Kujundžija Mane je predstavnik zanatlija čije vreme tek dolazi. Zavoleo je Zonu, čorbadžijsku kći. Mane je bio dobar majstor, ali siromah. Lep, uvek prvi u kolu, tu da zasmeje i zapeva. Kako su Zonu majka i tetke odgovarale od Maneta, bitan lik dela je tetka Doka. Energična žena van svog vremena, spremna da se bori za pravdu i bez kompleksa zbog svog porekla i siromaštva. Jedna od kasnije citiranih rečenica upravo potiče od nje i glasi: "Svet je ovaj kao kakav merdiven - jedan se kači, a drugi pak silazi" čime je rekla da čorbadžija silazi, a njen Mane se tek penje.
Oslobođenjem Srbije stvara se nov društveni poredak. Više nema begova ni aga, samim tim čorbadžije i hadžije više nisu na vrhu, sada njihovo mesto zauzimaju obični građani koji rade i stiču svoj kapital. Novosti se javljaju i u ponašanju, momci i devojke počinju slobodno da igraju, drže se za ruke i razgovaraju nasamo. Patrijahalni svet se raspada zamenivši se novim, modernim.
Mitanče, sin čorbadži Petrakija, potpuno je iskarikiran kako bi se radnja bolje dočarala čitaocima različitih doba.
Sremac detaljno opisuje i duh čaršije i uopšte niškog života s kraja 19. veka.
Lirizam je sveprisutan u delu, kao obeležje mladosti i način izražavanja mladalačkih osećanja.
Takođe, Stevan Sremac sklon je poređenjima, pa tako gotovo u svakom opisu imamo neko novo poređenje.
Pored poređenja, često se služi i poslovicama, kako kroz dijaloge tako kroz opise.
"Imala oči kao kadifa, kosu kao svila, usne kao
merdžan, zube kao biser, struk kao fidan…"
Koristi se niškim govorom, ako se ne varam starim štokavskim dijalektom, tako da je gramatičkih grešaka na pretek, pa svaka nova rečenica sadrži određenu dozu humora.
Sremac je poznavao tri sredine: beogradsku, vojvođansku i nišku, pa je tako samo o njima i pisao. Pored Zone Zamfirove, niškoj sredini pripadaju i pripovedke Ivkova slava i Ibišaga. Vojvođanskoj Pop Ćira i pop Spira, a beogradsku zaista nisam imala prilike da čitam, pa tako to ne mogu podeliti sa vama.
Istakla sam delove koje smatram bitnim i koji se obično javljaju na takmičenjima književne olimpijade. Nadam se da je analiza bila solidna i da vam može pomoći. Kao pomoć koristila sam samo svoje prošlogodišnje sužene beleške, pa tako, ukoliko pronađete greške ili biste još nešto dodali, komentari su otvoreni :)
Коментари
Постави коментар
Tvoji utisci o pročitanom: