SASTAV: PRIZOR KOJI PAMTIM
Mir. Zrak sunca zadirkuje moj kapak dok se neosetno probija kroz polu sklopljene roletne. Nevoljno otvaram oči razmišljajući o današnjim obavezama. Odlazak kod zubar, školski test, raspremanje kuće... Još samo pet minuta! Pola sata kasnije zatičem sebe na hodniku, još uvek nespremnu za novi, po svemu sudeći, užasan dan. Ruka na kvaci, duša još uvek na jastuku. Nesigurnim koracima ipak napuštam toplinu doma. Pa, što pre sve odradim, pre ću se vratiti nazad. Samo da se ovaj ponedeljak završi, još samo to! Ubrzanim korakom prolazim kroz trg. Kosa se mrsi, majica je prekratka, a mobilni telefon ponovo pokazuje praznu bateriju. Zašto se samo meni događaju loše stvari? Iznenada osetih udarac u predelu glave. Divno. Prljava, gumena lopta ostavila je tragove blata svuda po meni, šta sad da radim? Skrećem pogled u pravcu odakle je došla i primetim grupu dece. Neki su postiđeni, no, većina se smeje, ne osećajući krivicu. Tu, malo dalje od njih, sedi jedna devojčica koju krišom gled