SASTAV: NE MOGU DA SE ODUPREM TOM UTISKU

Jesen je te godine bila teška, sumorna, ali ne kao obično. U vazduhu kao da se osećala napetnost i iščekivanje. Kao da me šesto čulo upozoravalo na oprez. Ipak, takav osećaj pripisala sam tmurnom vremenu i obavezama koje su me danima pritiskale.

Nedelju dana kasnije, jednog kišnog petka, konačno sam se osetila rasterećenije. Većina obaveza bila je okončana, manje ili više uspešo. I to me veoma ispunilo. Otrgla sam se lošim vibracijama koje su isparavale iz vremena i odlučih da se malo opustim. Kao što sam to radila leti, pođoh u šumu po svoj mir. Godinama sam istraživala sve njene tajne i imala sam utisak da poznaje i najmanji izrastak. Kiša je periodično kvasila moju kosu i patike, ali nisam se obazirala na to. Bila sam srećna i prvi put nakon letnjeg raspusta osetih slobodu. Rasterećena svih misli, šetala sam i šetala, ne shvatajući da zalazim u neistraženi deo svog malog carstva. Šetala sam ne shvatajući da zadirem u mesta gde se moja mašta stapa sa realnošću. 
Iznenadni udar groma u neposrednom okruženju naglo me izvuče iz delirijuma. Pljusak je došao nenajavljeno, a ja sam trčala u potrazi za skloništem koje je, u ovo doba godine, na ovom mestu, teško pronaći. 
Ipak, ugledala sam svetla trošne kuće i uputih se ka njoj. Kako sa poznavala sve meštane, nije bilo straha da ću naići na neznance. Približavajući, shvatila sam da svetlost dolazi od male sveće sa stočića unutar kuće, preteći da svakog trena preraste u požar. Izvadila sam mobilni i uočila da je mreža izbuljena, a sudeći po bunaru sa desne strane kućerka, nije bilo ni vode. Kolena su klecala i neki čudan osećaj širio se mojim telom. Za tren, osećala sam neizdrživu toplotu koja struji venama, ali, sve jača grmljavina naterala me da ipak uđem u kuću, moleći se da ću unutra zateći baku koja petkom silazi u grad. Kratak hodnik vodio je ka maloj, ušuškanoj prostoriji odakle je dolazila slabašna svetlost. Bilo je pianje sekundi kada će ta, već izgorela sveća dotaći kraj zavese. Kako se u kući nije naziralo ničije prisustvo, osim zaudarajućeg mirisa ustajalosti, potrčah da je ugasim. A onda ostah skamejena. Nisam imala snage da pomenem, niti krenem nared. Sa fotelje iz ćoška posmatrala su me dva tamna oka. Kraj njih, zatvoren je ležao rokovnik na kome se taložila prašina. U rukama ovog čoveka nalazio se nož, veliki, dobro naoštren nož. Stresoh se, po ko zna koji put. Gledali smo se par minuta, bez reči. U sledećem ipak uočih veliku razliku našeg držanja. Ja ću se nakon šoka pomeriti, a on, on je bio samo beživotni obris starca koji nije uspeo da pojede poslednje parče jabuke, koje se našlo na ishabanom tepihu kraj njegove noge. 
Kako sam došla do kuće, ispričala roditeljima šta se dogodilo, iskreno - ne znam. Znam samo da se kroz par dana na našim vratima pojavila uplakana tročlana porodica koja se zahvaljivala jer sam pronašla telo njihovog dede i pradede kojeg su obilazili tek jednom mesečno jer nije želeo napustiti ovaj izolovani dom. Obećali su da će, čim uspeju da ga objave, početna strana njegovog autobiografskog spisa sadržati i moje ime, jer to je ono na čemu je celoga života radio, a moglo je biti uništeno u svega nekoliko minuta.
Sve to, doprinelo je mom sveukupnom utisku koji nikada neće izbledeti, ali se neće ni ponoviti, nadam se..