SLIKA DORJANA GREJA, OSKAR VAJLD

"Danas ljudi znaju cenu svega, ali ne znaju vrednost ničega."

Mislim da je ovo prva knjiga kojoj ne znam kako da sudim. Toliko genijalna ideja, genijalni pojedini citati, način obrade radnje... A s druge strane, preterano iritantni likovi, užasno pogrešni citati...

Pokušaću redom da iznesem svoje kritičko mišljenje:

Svoje početne kritike upućujem izdavaču, čiji naziv ne znam (knjiga pozajmljena iz biblioteke, stranice izdavaštva nedostaju). Pravopisne greške su sastavni deo SVAKE stranice, ponekad i dve u rečenici. Takođe, prepostavljam da je do prevoda, ali, na svakoj stranici, barem dva puta napisa
na je reč "grotesno". Toliko sinonima, toliko lepših izraza, mislim da nije neophodan ovakav prevod u tolikom broju.

"London, krajem XIX veka. U jednom umetničkom studiju, zanosni i bogati Dorijan Grej pozira slikaru Bazilu. San o posedovanju portreta koji će stariti umesto njega i prihvatiti tragove vremena na njegovom anđeoskom licu postaće za Dorijana paradoksalna, zastrašujuća stvarnost. Ali neće samo belezi starosti preći na sliku ovog lepog mladića, već i sramni poroci njegove duše: duše pune oholosti, iskvarene i dekadentne, zarobljene u ponoru izopačenosti i cinizma, neobuzdane pohlepe i želje za uživanjem svake vrste. 
Iz unapred izgubljene borbe za večnu mladost, Dorijan će izaći poražen, kao rob apsurdne želje da poistoveti umetnost sa životom. "

Iako za vreme čitanja to nisam znala, previše je lako zaključiti da je autor bio homoseksualac. O ženama se u ovom delu govori naa izuzetno ponizan način, vređane su i smatrane "zmijama" dok su se muškrci međusobno divili jedni drugima. Kao da je u Dorjana bila zaljubljena sva gospoda, ali ne i dame. Što, koliko sam shvatila, ne treba biti tako.

Toliko sam se nervirala radi saveta koji mu "prijatelji" upućuju nakon tragičnog događaja, toga što podržava po meni pogrešno mišljenje, što radi sve te grozne stvari "eto tako". Ovo je jedan od onih glavnih likova koji mi je potpuno antipatičan, i da mogu zadržati samo drage likove, bio bi to jedino Bazil, a čak mi se ni njegovo razmišljanje ne dopada u potpunosti, no, u tome je čar - različiti smo i trebamo prihvatiti i barem pokušati razumeti tuđe mišljenje. 

Za kraj opet ponavljam, ideja mi je genijalna, zapitajmo se, kada bi naša duša bila na licu, i kada bi se na njoj video svaki naš postupak, dobar i loš, kako bismo zapravo izgledali?

Pored ovoga, Vajld pokreće još mnoga druga bitna pitanja, koja ovde neću pisati. Ukoliko ste čitali delo, možemo porazgovarati o njemu odvojeno, putem mejla ili instagrama, kako bi blog ostao mesto za kratke recenzije za ljude kojima se žuri. :)

Ne mogu prežaliti jer sam vratila knjigu pre prepisivanja citata, nadam se da će u moje ruke doći ponovo, do tada, ostavljam vam neke koji su ipak ostali u dnevniku. 

"Svaki portret koji je oslikan sa osećanjima je portret umetnika, a ne onog koji pozira."

"Ništa ne može izlečiti dušu osim razuma, kao što ništa ne može izlečiti razum osim duše."