DUČIĆEVA POEZIJA

Stihovi su za mene oduvek bili nedostižni i visoki. Nikada nisam uživala u pesmicama niti njihovom analiziranju. Lepa rima zapala bi mi za uho, ali sve dublje je bilo jednostavno neshvativo. Sećam se čak i profesorkinih oduševljenja na moje pesmice, koliko su one ustvari umne i kakve pouke za sobom nose, kako su teške za shvatanje i koliko je plakala zbog istih. A ja legla na livadu i zapisala šta vidim, bez ikakvih misli. 

Zašto pišem u prošlom vremenu - ne znam. Ali, poezija je za mene još uvek neshvativa, barem neka. Za brojne pesme mladih autora nemam objašnjenje, uglavnom ih doživljavam kao depresivne reči mladih koji žele da shvate svu životnu bol, pa pišu kao da su je proživeli. To na mene ne ostavlja nikakav utisak.

Izvinjavam se ako je opis predugačak, ali želela bih da imate neki uvid u mene kao romantičnu dušu. Ipak, proteklih nedelja čitala sam pesme Jovana Dučića i to mi je vratilo nadu da možda ipak nisam potpuni otpadnik poezije. Njegovi stihovi su me zaista opustili i rastužili. Ne znam da li sam ih shvatila na način koji je on želeo, ali znam da na moj jesam. I to mi je dovoljno. Beležila sam najlepše pesmice, ali sada shvatam da bih vam morala napisati gotovo polovinu zbirke, pa sam prepisala samo neke.

Pored njih, dopale su mi se i pesme Lejili, Suncokreti, Zaborav, Pesma ženi, Manastir...

I stihovi poput: 

"Ti utehu čekaš. Ne utehe nema,

Što utehom zovu, zovi zaboravom,

Jad istinski dubok nikad ne zadrema."

Kako mi je ova zbirka baš legla, idem dalje, Milan Rakić...

Volite li poeziju? Šta vam je najdraže?