DŽEJN EJR - ŠARLOT BRONTE

Ćao dragi čitaoci,

za danas sam spremila nešto malo drugačije. Naime, reč je o jednoj saradnji. Sigurna sam da ste već upoznati sa "koleginicom" jutjuberkom Milicom, koja govori o knjigama  na svom kanalu Knjigatron. Kako podjednako volim da pišem i govorim, ali i čitam i slušam o ovoj temi, pomislila sam da imam istomišljenike među vama. Stoga, dogovorile smo se da u naredna dva meseca pročitamo po jednu istu knjigu i sačinimo njenu recenziju. Tako će svako od nas dobiti uvid u dva viđenja istog teksta, slično (ili potpuno različito?) mišljenje i utisak istog. Moram reći da je dogovor bio izuzetno lak baš zbog toga što je naš plan za letnje čitanje obuhvatao slično štivo. Pa, nadam se da vam se ova ideja dopada, ukoliko vas zanima ono što imamo da kažemo, nastavite s čitanjem i pratite link do njenog videa - OVDE.

Predpostavljam da je nešto starija generacija prešla ovu knjigu barem jednom, ali izvesno je da postoje osobe koje su još uvek upoznate samo sa rezimeom dela, među kojima sam do nedavno, između ostalog, bila i ja. Nisam čitala analize niti utiske o delu, samim tim nisam sigurna da li sam sve shvatila na pravi način, ali zbog toga je tu i Milica!

Pre svega, neophodno je naznačiti delove Šarlotine biografije.
"Шарлота Бронте (енгл. Charlotte Brontë; Торнтон, 21. април 1816 — Хаворт, 31. март 1855) била је енглеска списатељица и најстарија од три сестре Бронте, чији су заједнички радови постали сам крем енглеског литерарног класичног дела.Шарлота Бронте је рођена у Торнтону у Јоркширу, Енглеска, као треће од шесторо деце, од оца Патрика Бронтеа (бивши „Патрик Брунти“), ирског порекла и његове жене, Марије Бранвел. У априлу 1820. породица Бронте се отселила у Хаворт, где је Патрик радио и служио мису као католички свештеник. Марија Бранвел Бронте је умрла од рака 15. септембра 1821, оставивши петоро кћери и сина на одгајање својој сестри Елизабет Бранвел. Августа 1824, Шарлота је са још три своје сестре послата на школовање у „Daughters' School“ (за коју кажу да је утицала на представљање Lowood школе у њеном делу Џејн Ејр). Лоше услове је Шарлота успела да издржи и преживи, али је утицало на њено здравље, што на физичком, тако и на психичком, преживљавајући смрт њених двеју старијих сестара, Марије (рођене 1814) и Елизабет (рођене 1815), које су умрле од туберкулозе године 1825, убрзо после напиштања школе.

Кући, преживела деца - Бранвел, Емили, и Ен – била су инспирисана очевом библиотеком опремљеном писцима као што су Волтер Скот, Лорд Бајрон, 1001 ноћ итд. Заједно су почели измишњати приче и непозната краљевства. Шарлота и Бранвел су написали причу о својој измишљеној земљи, Ангрији, док су Емили и Ен писали чланак о својој измишљеној земљи под називом Гондал. Неке саге тих прича и дан данас постоје и буде радозналост историчара и биографа зато што откривају начин размишљања породице Бронте у својим најранијим годинама.

Њени романи су:

• Џејн Ејр, издат 1847.
• Ширли, издат 1849.
• Вилет, издат 1853.
• Професор, написала је пре Џејн Ејр али су рад одбили више издавача тако да је објављен тек постхумно 1857. " (preuzeto sa wikipedie)

Radnja romana počinje u doba kada je Džejn imala deset. Nakon smrti njenih roditelja, ujak, gospodin Rid ju je prihvatio kao svoju kći, no, nakon njegove smrti Džejn živi s gospođom Rid i njenom decom u raskoši velikog doma. Kao što možete predpostaviti, nije sve tako bajno, njena ujna smatra je nezrelom i nevaljalom devojčicom, pa je odvaja od svoje dece, koja su, kako posredi, razmažena i neprimerena. U tim osetljivim godinama, uvrede (a ponekad i fizičke udarce) koje je Džejn dobijala, ostavile su neizbrisiv ožiljak na njenoj duši.

Nakon što otvoreno iznosi svoje mišljenje pred gospođom Rid, biva prebačena u žensku školu u Lovudu. Iako su uslovi bili daleko ispod osnovnih, ova devojčica ih je s početka doživljavala kao predivne. Iako je zima bila izuzetno oštra, učenice su imale krut raspored kojeg su se morale pridržavati, laganu odeću, nedovoljne obroke i slično. 

Osam godina provedenih u školi znatno su uticale na razvoj Džejnine ličnosti, stekla je poznavanje stranih jezika, muzike, sviranja, crtanja i mnogih drugih tehnika koje su joj bile stabilan uvod u samostalan život.

Drugi deo romana govori upravo o njenom samostalnom životu, nakon punoletstva. Iako mlada devojka, upustila se u surov život gde nailazi na pažnju i ljubav koju do tada nije imala. Upoznaje nove, misteriozne ljude, koji polako postaju njena porodica..

Neću dužiti s unutrašnjim dešavanjima.

Čitajući, podvlačila sam rečenice koje mi se dopadaju. Sa nekim sam se složila bez razmišljanja, o nekima sam duže razmišljala, dok sam određene odbacila odmah po čitanju. No, bez obzira na moje mišljenje, odlučila sam ih podeliti sa vama, jer ih vredi pogledati.

Citati koji slede govore o tome čemu su Džejn i njene prijateljice podučavali u školi:

"- Kada nas udaraju bez razloga, treba da im uzvratimo još jačim udarcem.
- Promenićete mišljenje, nadam se, kada odrastete, a sada ste još uvek nerazumna devojčica"

"Ipak, kako se dobro sećate svega što vam je učinila i kazala! Kako je dubok utisak, izgleda, ostavila njena nepravda na vaše srce! Nikakva uvreda ne može tako da utakne u moja osećanja. Zar ne biste bili srećniji da ste pokušali da zaboravite njenu strogost, zajedno sa silnim uzbuđenjia na koja vas je podsticala? Život mi se čini odveć kratak da ga provedem u mržnji ili da zapisujem nepravde."

"Večnost postaje naš odmor - moćni dom, a ne užas i ponor. Ja živim mirno, čekajući kraj."

Posebno me "potresao" način na koji su se prema njima ophodili, sada ću napisati tek mali odlomak onoga što je opisivano kroz 50 stranica:

"U toku januara, februara i dela marta, dubok sneg i njegovo topljenje raskaljali su puteve do te mere da nismo bile u stanju da se maknemo dalje od baštanskog zida, osim kada smo išle u crkvu. Međutim, morali smo dnevno da provodimo bar sat na vazduhu. Naša odeća nije bila topla da nas dovoljno zaštiti od zime i mraza. Nismo imale čizme i sneg je upadao u našu obuću i topio se. Bez rukavica, ruke su otekle i promrzle, kao i noge."
"Koliko sam puta delila nadvoje dragocen zalogaj crnoga hleba koji smo dobijale za vreme čaja, i ostavljala trećinu svoje kafe drugoj, dok sam ostatak gutala s prigušenim suzama na koje me terala glad."

A na žalbe direktor odgovaara na sledeći način:
" Dozvolite, samo trenutak, gospođo. Vi vrlo dobbro znate da, vaspitavajući ove devojke, moj cilj nije da ih naviknem na raskoš i udonost, već da ih načinim otpornim, strpljivim i punim samoodricanja. Zašto ta devojka ima kovrdžavu kosu? Ne možemo dopustiti da priroda radi ono što želi, odmah je potpuno ošišajte! " 

I mnoge druge rečenice. Nadam se da vas ne davim ovolikim citatima, ali pojedini delovi su zaista ostavili jak utisak na mene.
Ovaj roman je pravo blago. Bez obzira na godinu objavljivanja neke stvari se još uvek nisu izmenile. Ljudski primitivizam je i dalje prisutan, do duše, u manjoj meri izražen i iskazan naglas, ali ipak prisutan. Knjiga za sobom ostavlja brojne pouke i uči nas veoma bitnim lekcijama, koje neki od nas nikada ne nauče. 
Klasici se obično svrstavaju u "težu literaturu za starije", ipak, mislim da sam ovo delo  trebala pročitati i pre šesnaeste godine, no, bilo kako bilo, drago mi je da sada jesam. 
Kako ste mi u porukama rekli, neću dužiti ovaj post, niti prepričavati nastavak romana, već to ostavljam vama, pročitajte, i, ako već jeste, napišite mi vaše utiske. Svakako planiram da napravim još jedan post o ovom delu, jer to definitivno zaslužuje!