SASTAV: PRIZOR KOJI PAMTIM

Mir. Zrak sunca zadirkuje moj kapak dok se neosetno probija kroz polu sklopljene roletne. Nevoljno otvaram oči razmišljajući o današnjim obavezama. Odlazak kod zubar, školski test, raspremanje kuće... Još samo pet minuta!

Pola sata kasnije zatičem sebe na hodniku, još uvek nespremnu za novi, po svemu sudeći, užasan dan. Ruka na kvaci, duša još uvek na jastuku. Nesigurnim koracima ipak napuštam toplinu doma. Pa, što pre sve odradim, pre ću se vratiti nazad. Samo da se ovaj ponedeljak završi, još samo to!

Ubrzanim korakom prolazim kroz trg. Kosa se mrsi, majica je prekratka, a mobilni telefon ponovo pokazuje praznu bateriju. Zašto se samo meni događaju loše stvari?

Iznenada osetih udarac u predelu glave. Divno. Prljava, gumena lopta ostavila je tragove blata svuda po meni, šta sad da radim? Skrećem pogled u pravcu odakle je došla i primetim grupu dece. Neki su postiđeni, no, većina se smeje, ne osećajući krivicu. Tu, malo dalje od njih, sedi jedna devojčica koju krišom gledaju. Plave lokne prekrile su joj lice, smeši se, kako mi se učinilo, zlobno, ali ne diže pogled. Pa, sad barem znam ko je to učinio. Prilazim joj, pokušavajući da odagnam želju za raspravom. Sad već vidno uzrujana, prepričavam joj svoje jutro i propale planove za taj dan, pokušavajući da delujem smireno. Sluša me nemo, bez ikakvih komentara.

"Volela bih da sam to uradila", izusti naposletku. U tom trenu, konačno podiže glavu. Taj pogled zauvek će ostati urezan u moje sećanje. Sigurna sam u to. Prozirno plave oči gledale su u daljinu. Bio je to nekako prazan pogled, ali ipak, ništa punije nisam videla. Kao da su te oči sagledale ono što ja ne bih za dva života.

"Da, volela bih da sam te ja pogodila. Volela bih da me probudi sunce, da imam telefon i školske testove. Volela bih da nisam slepa i da ne postoje ljudi koji misle samo na sebe. Znaš, rodila sam se zdrava. Potom, bolničari, preokupirani svojim privatnim problemima, nisu uočili greške u mom negovanju. Nekoliko minuta duže u inkubatoru i neispravna vakcina načinili su od mene ono u šta gledaš. Moje ruke gotovo su paralizovane. Nikada se nisam igrala loptom, zapravo, nikada se ničim nisam igrala. Moj život sveden je na bolničku sobu. Tek dva sata dnevno dozvoljeno mi je da posećujem ovaj park, uz pratnju koja neretko odluta. Sedim, slušam decu i radujem se sa njima. Drago mi je da razgovaramo jer, van bolničkih radnika i pojedinih članova porodice, niko to ne želi. Nemoj da me sažaljevaš. Nisam tužna. Štaviše, svakog jutra veselo otvaram oči u nadi da će se svetlost pojaviti, pa, iako se to ne dogodi, ustajem nasmejana jer verujem u svoje celokupno ozdravljenje. Verujem da ću jednog dana živeti stresno poput tebe, poput svih "normalnih" osoba..."

Čak i sada, tri godine nakon ovog razgovora, njene reči odjekuju mojim umom. Bila je to prekretnica mog dotadašnjeg života, ta devojčica mi je otvorila oči. Od tog dana, radujem se svakom novom, kakav god on bio.

Čak i dok pišem ovaj sastav, iako umorna, ja sam srećna. Srećna jer mogu da pišem i pročitam napisano. Srećna jer sam zdrava i jer me novi život čeka iza ovih drvenih vrata.